Press

POPBOKS

KARNEVAL

Izgubljene himne

(PGP/RTS)

Slojevit i ambiciozan debi beogradskog benda koji je objavila državna kuća

Marko Nikolić

4/10

Kao relativno maloj državi, konstantno u borbi sa svojom krhkošću, Srbiji se bar zbog jedne stvari ne može oduzeti veličanstvenost – koliko god mala i kukavna bila, njeno ime je, čini se oduvek, bilo vrhunsko opravdanje posle kog svaka potencijalna diskusija postaje bespredmetna.

Kada si lenj, samo kažeš Srbija, i već si vredniji. Imaš problem sa savešću, dovoljno je da zucneš Srbija, i momentalno se pretvaraš u Majku Terezu. Usklikni „Srbija!“ i tvoje luzerstvo ima pokriće. Upravo zato, pomalo je neprirodno kada prilikom stvaralaštva u bilo kom vidu („ne možemo bolje jer… Srbija“ ili „bolje bismo da je bolje… u Srbiji“) ovakvi izgovori izostanu, a pozitivan primer predstavlja debi Karnevala.

Priča se da je Vagner plakao od sreće dok je čitao Ničeovo Rođenje tragedije – „konačno meni neko ravan“, uskliknuo je genijalni kompozitor, poznat po zalaganju za „totalnu umetnost“ koja se u njegovoj viziji sastojala iz „pomoćnih umetnosti“. Sličnu totalnu ambiciju ispoljava beogradski sastav Karneval koji je uspeo da svoj prvenac Izgubljene himne uglavi pri samom isteku 2009. godine, na radost izbirljivaca i tugu prezaposlenih kritičara-amatera.

Da bi se pravilno shvatio kontekst ovog izdanja, dragocenu pomoć pruža knjižica koja ide uz omot, koja započinje citatom iz Krležine Na rubu pameti, a završava iscrpnim spiskom knjiga i filmova koji su bendu poslužili kao nadahnuće. Visoko estetizovan koncept biva zaokružen muzikom koja suštinski odudara od ostatka domaće scene, već samom činjenicom da je sasvim uporediva sa plodovima tekuće svetske produkcije.

I najrigorozniji diskofili će zanemeti od neuobičajene produkcije albuma, dela multi-instrumentaliste i tesktopisca Marija Eterovića (uz mastering i superviziju Boba Katza sa Floride), koja je skockana tako da najbolje efekte daje na slušalicama i dobrom ozvučenju.

Izgubljene himne ne udaraju na prvu loptu, već se polako zavlače pod kožu slušaoca. Glas Une Mirković tretiran je kao još instrument u složenoj zvučnoj slici u kojoj je electro momenat najizraženiji, za koplje iznad uticaja baroka, ambienta i indie svedene gitare, udaljenog eha dela Johnnyja Marra, dok je bio član Smithsa.

Najbliža referenca za opis zvuka grupe bio bi sastav Cocteau Twins, dok uzvišeni osećaj pri slušanju najviše vuče na hrišćanske alt-ambijentaliste Hammock. Ove analogije bi trebalo shvatiti opisno i više nego uslovno, pošto je Karneval kao skup iskusnih muzičara (klavijaturista Miroslav Savić je poznati kompozitor, pomenuti Eterović je ranije svirao u kultnom sastavu Sve te misli) već na debiju našao dovoljno upečatljiv i na druge bendove nesvodiv muzički izraz.

Sa druge strane, zamerka bi išla u pravcu tekstova, koji su mogli biti efektniji, iako na opštem nivou piju vodu, a bendu se uprkos svim toplim rečima na račun koncepta i izvedbe povremeno desi da upadne u tehnološke egzibicije koje kao da su same sebi cilj, poput usiljenog korišćenja vokodera u prvom video singlu Mašine. Bilo bi dobro čuti dužu verziju ove pesme bez spomenutih elektronskih đinđuva kako bi eterični efekat hipnotičke opijenosti bio potpun.

Dok držimo palčeve čekajući novi miks, uživaćemo bez muke u ovoj kolekciji, koja u sebi krije i više nego dovoljno himni za izgubljene u žilavim apsurdima neukusa, trivijalnosti i opšte žabokrečine koja nas okružuje, forsirajući svoju nemoć na svakom koraku. Umesto ispraznog popovanja koje se u praksi po pravilu menja u praktično nalikovanje na predmet kritike, Karneval je zasukao rukave uspevši da trudom izvaja lepo parče anđeoskog nadahnuća.

PLASTELIN

Karneval – Izgubljene himne (PGP, 2009)

Image„Svi smo mi maske i svi smo mi zakrinkani i svaki čovek osjeća potrebu da skine svoju masku na jedan tren, da se raskrinka, da progovori po crti svog intimnog raspoloženja…“
(Miroslav Krleža, Na rubu pameti, 1938)

Poslednjih dana prethodne godine, album „Izgubljene himne“ je spletom okolnosti završio na mom hard disku. Pitanje je bilo – šta činiti sa njim? Oficijelno, to jeste izdanje iz 2009. godine (zato je i svrstan na prošlogodišnju listu), ali pravi sjaj i prava vrednost ovog albuma tek treba da bude otkrivena u godini koju smo krenuli da krckamo.

Prva zanimljivost je da je ovo izdanje izašlo pod okriljem PGP-a (!?!) po principu, ćorava koka… No, ako se uzmu u obzir dešavanja u ovoj „produkcijskoj“ kući, lako će se doći do zaključka da se Karneval tu nekako provukao, kao i onomad, legendarni Dr Spira pre nekih 25 godina. Elem, bez obzira na izdavača, teško da ćete dobiti adekvatnu promociju ovog albuma (verujem da PGP neće ni u Žikinu Šarenicu da ih pošalje). Znači, suči rukave i u potragu/pretragu za ovim albumom. Ako je mojim rečima verovati – malo je reći – vredi!

Šta mogu reći (više i bolje) o izdanju, sem sabirajući podatke koji se nalaze u fenomenalnom bookletu? Album je sniman u pokretnom studiju na relaciji Beograd-Pučišće. (Za neupućene, Pučišče je mesto na Braču gde sam 1973. godine naučio da plivam i, takođe, naučio da salata nije slana dok se ne vidi belo na paradajzu – a odatle već kreće panegirik spram kafana – no to je krajnje lično).

Ko su glavni likovi zaduženi za ovaj album? Mario Eterović i Una Mirković. Iskreno nikada čuo za njih (da li je trebalo uopšte?). Ipak postoji priča o „trećem čoveku“. (Istom onakvom iz fima Kerola Reeda, po scenariju Grejema Grina). On je pomalo Joseph Cotten, a malo Orson Welles. Ime mu je Miroslav Savić i bez pogovora je najznačjaniji srpski kompozitor moderne muzike 20. veka, ma šta ko mislio.

Ipak, otkud on tu? Verujem da je bio pripomoć, ali samo kakva pripompoć!. Možda kao Dr Džekil, možda kao Mr. Hajd. Znajući šta je taj čovek radio, siguran sam da se ne bi bavio zaludnim stvarima niti svoju dušu prodavao za 30 srebrnjaka ili ma koja valuta bila u opticaju…

Sa druge strane – mastering – Bob Katz, Florida, USA – Hm… Obećavam uradiću interview sa ovim bendom da to malo razjasnimo. Ne bih da se sada bavim nagađanjima.

No, red je da kažem i nekoliko reči o albumu. Ipak, to je ovde najbitnije. Grubo rečeno, ovo je post-rock. Ali samo najgrublje rečeno. Ono što su bili Šenberg i Štokhauzen tokom 20. veka to je post-rock ovih dana. Dakle, ovaj album bi regularno mogao da se svrsta u „klasičnu muziku“, ali to će na ovim prostorima biti malo teže.

Karneval donosi šum talasa, intimizam i na neki način elitizam, ali ne elitizam koji je samom sebi svrha. Ovi ljudi znaju šta hoće i mogu, i svesni su da je to za nekoliko kopalja („po tri koplja u prijeko skače; po četiri nebu u visine; u napredak ni broja se ne zna“) iznad svih koji bi rekli… („Bože mili, čuda velikoga, Dobra konja a loša junaka“).

To nije kvazielitizam već ona gospodština koja se stiče saznanjem, a ne kvaziaristokratsvom koje se stiče rođenjem.

Barokna baršunastost kombinovana sa postrockom i minimalizmom u muzici Karnevala, ako je želite prihvatiti, vodi vas u melanhoničnu introspekciju gde se vaša pojavnost obznanjuje sa osmehom na uglu usana. Naravno, ako ima čovečnosti u vama…

Karneval kao bend nesumnjivo poseduje svetski potencijal. Da li će ga iskoristiti ili ne, zavisi od njih samih. Ipak, shvatajući da nisu deo lokalne ekipe koja tapšući po ramenima povećava entropiju sistema, verujem da će doseći mesto koje im pripada.

Posle svega ovog izrečenog, pitanje je – kome je sve ovo potrebno?

Onima kojima muzika, još uvek, nije isprazna zabava;
Onima kojima gledanje filmova nije ubijanje vremena;
Onima koji, uprkos svemu, veruju da će ljubav i lepota spasiti svet;
Onima koji između Andrića i Crnjanskog biraju Krležu;
Onima koji i dalje poklanjaju ljubav okolini, iako sve što primaju od iste je daleko od ljubavi;
Onima koji imaju dovoljno lične hrabrosti da se duboko zagledaju u ogledalo i da u liku koga spaze prepoznaju sebe;
Onima koji znaju da „urbani“ Beograd jošte uvek postoji u katakombama unutrašnje migracije i znaju da će pre ili kasnije iz tih katakombi izrasti nešto dostojanstveno ovim prostranstvima;
Onima koji bi sve ovo želeli ali nemaju hrabrosti da pokušaju.

Pod obavezno, slušalice na uši !

Plovidba je zagarantovana bez obzira na svetionike i obalsku stražu.

P.S. – Ko ne veruje neka proveri.
http://www.last.fm/music/Karneval/Izgubljene%2Bhimne%2B%252F%2BLost%2Banthems

Autor: Branislav Nikolić


DOBRE VIBRACIJE

Karneval su očigledno u potrazi za Zlatnim dobom. A Zlatno doba ima i svoj tačan datum – 4 AD, vreme poslednjeg velikog karnevala duše, period u kome je nezavisna pop muzika dosegla svoj najtananiji, najsofisticiraniji izraz.

Prvo na šta sam pomislio kada sam uzeo u ruke Izgubljene hime bile su u stvari izgubljene reči. Ne samo zato što nikada neću moći da prežalim činjenicu da su ovi isti ljudi svojevremeno odustali od najboljeg imena za bend ikad – Svete misli – nego što je i novopronađena reč bila jednako izgubljena. Ali ovoga puta, najmanje njihovom krivicom. Ne verujete? Pustite da reč „karneval“ malo odzvoni u vašoj (indie) glavici. Ako posle nekoliko trenutaka nastavi da vam budi asocijacije na Shaun-a Ryder-a i Barbados umesto na Dead Can Dance i Belu Hamvaša, šta da vam kažem…misli vam definitivno nisu svete.
Karneval su očigledno u potrazi za Zlatnim dobom. A Zlatno doba ima i svoj tačan datum – 4 AD, vreme poslednjeg velikog karnevala duše, period u kome je nezavisna pop muzika dosegla svoj najtananiji, najsofisticiraniji izraz. Ova potraga se pre svega ogleda u samom odnosu prema pop pesmi, u težnji da se otkrije njeno etersko telo, da se pređe harmonski prag nežnosti i zadobije muzička bestelesnost.  Na planu konkretnih muzičkih uticaja takođe može da se uoči težnja ka „mitskom“ 4 AD vremenu, ali realizovana u jednom drugom prostoru, ispod naslaga islandskog post rock snega.  Uvodni instrumental, „Zoe“ i te kako govori u prilog sigurrosovkso-mumovske „tople hladnoće“, koja se polako otapa u vazdušastu „Mašine“, očigledno inspirisanu Cocteau Twins-ima, da bi se sanjarenje nastavilo kroz „Oblake“ i „Ljubav“, pesmu koja definitivno ima potencijal pravog dreampop/shoegaze hita. Sneg orgulja i ležeći paterni sintisajzerske topline razlažu se u lake, eterične gitarske kapi, oslobađajući barokno zvučno šarenilo, iznad koga lebdi krhki, sneni vokal Une Mirković. „Jedra“ nastavljaju u malo uzdržanijem tonu, da bi osećajnost povratila svoje rascvetane boje u „Sve drago“ i potvrdila koliko rezignacija može da zvuči bezbrižno, pod uslovom da je interpretirana kroz Cocteau Twins diskurs („Duhovi“). Iskušenja, nade, strahovi, dečiji snovi, gradovi zapleteni u paučinu vilinskih niti, izgužvani jastuci, beskrajne slike snova i strepnji nižu se u dreampop instrospekciji, dajući gotovo jungovsku konotaciju žanru koji je pre svega rezervisan za sanjarenje. Na kraju („Suze“) sledi sumiranje melanholije kroz predivnu, jednostavnu liniju na harmonici, i predosećanje nekog budućeg vatrometa kroz ohrabrujući refren o telima koja gore za nečiju slobodu, da bi karneval konačno utihnuo u potmulom, odlazećem outro-u („Zastave“).

Aranžmani su vrlo brižljivo, savesno urađeni (kapa dole Mariu Eteroviću i Miši Saviću), ali imam utisak da  4AD-evski napori, da pesma izgubi telesnost i zadobije prostor (pre svega u produkcijskom smislu), nisu baš do kraja urodili plodom, tako da se povremeno stiče utisak izvesne amorfnosti, nedovoljne izdefinisanosti produkcije. Ali ovo je, znajući uslove u kojima većina bendova ovde radi, samo uslovna zamerka. Ono što bi mogla da bude ozbiljnija zamerka ovom albumu je možda nedovoljan „strah od uticaja“. Na trenutke sam imao utisak da mogu tačno da kažem gde se završava islandska, a gde počinje 4 AD-evska zona uticaja, a jedna ili dve pesme su se čak približile granici čistog hommage-a. U tom smislu, bibliografija i filmografija na kraju booklet-a kao da potvrđuju da Karneval još uvek nisu razdvojili fanovsku privrženost od autorske samosvesti u sebi. Ali to je istovremeno i jako dirljivo. I pošteno. I daleko od toga da ovaj album čini lošim. Ali mene čini nestrpljivim, jer želim da vidim Karneval u punom sjaju.

http://www.myspace.com/karnevalbanda

Nikola Urošević

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: