Tempo i planovi

27 okt

Juče smo LovBoy i ja seli da izdefinišemo teme za duvače. Snimanje vokala još uvek traje i prilično se odužilo zbog hiper angažovane Mici koja jedva uspeva da nađe slobodno vreme za naš rad. Planirali smo da završimo sa vokalima do polovine oktobra, ali (kao i uvek) tempo života nam ne dopušta ispunjenje zacrtanih želja. Iz tog razloga, odlučili smo da ne čekamo na završetak rada sa glasovima da bi krenuli dalje.

Strah koji nas okružuje je vezan za predugačak rad na albumu. Umor od kontinuiranog rada na istim pesmama je već počeo da se pojavljuje što nam govori da je vreme da uđemo u poslednju fazu rada na albumu. Trenutni plan je da se maksimalno potrudimo da tokom novembra progutamo poslednja dva krupna zalogoja – snimanje duvača (trombon, trube, horna) i gudačkog kvarteta (čelo, viola, violine). Kada počne decembar počinje i standardno prednovogodišnje ludilo, a samim tim možemo da zaboravimo na organizovanje snimanja koje uključuje ovoliki broj ljudi.

Pored raspisivanja aranžmana za duvače uspeli smo i da snimimo potpuno nove bas linije za pesmu koja je na nemačkom jeziku. Prva stvar koju naučite kada radite na stvaranju albuma je da pesme nikad nisu gotove – sve do samog finalnog miksa. Menjate im formu i muzičke deonice jer vas pesma sama podstiče na određene promene. Trenutno na računaru u studiju imamo po 20-tak različitih miksova za svaku stvar. Tačno može da se prati kako su se ideje i aranžmani menjali tokom vremena.

Lepa vest je da smo uspeli da rešimo pitanje radnog prostora u Bigzu jer su nam se uselili novi cimeri. Miljakovac minimal tehno ekipa je skroz kul. Sve smo se brzo dogovorili i rešili obostrane probleme. Mi ostajemo u našem prostoru, a oni su dobili prostor za rad. Ovaj grad je mali. Ispostavilo se da imamo zajedničke prijatelje – legende Miljakovca braću G. Sa Džeremijom (jednim od 3 luda brata G) sam davno svirao. Taj čovek je stvarno znao da udara u bubanj. Bez tehničkog znanja u rukama ali sa neverovatno sirovom i autentičnom snagom. Super smo se zezali 90-tih u atomskom skloništu gde smo svirali. U onom mraku od rata, inflacije i nemaštine provalili smo u novo atomsko sklonište na Čukaričkoj padini gde smo noćima svirali potpuno inkognito. Sa Džerijem se nisam video godinama, pa sam iskoristio nove cimere za prenošenje pozdrava starom drugu. Muzička prijateljstva su posebne vrste. Nekako osećate da su to ljudi sa kojima delite tajnu koju malo ko razume. Sve se odvija spontanije i brže. I lepe i ružne stvari. Previše emocija je u igri.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: