Iluzije

1 jun

Dok smo Loverboy i ja radili na osmišljavanju duvačke linije za pesmu „Nicht ausser sterne“ (negde posle ponoći) neko je pokucao na vrata. Već smo imali više poseta murije koja nije sposobna da pronađe uzrok prijavljene buke pa ide redom po bigzu upadajući u svaki studio zahtevajući momentalno stišavanje. Očekujući smarače u plavom otvorio sam vrata na kojima se pojavio tip sa sprata ispod sa molbom da čuje šta radimo. Pošto je već pre sat vremena čuo muziku koja ga je zaintrigirala iz našeg studija ovaj put je hteo da čuje detaljnije o čemu se tu radi. Nakon upoznavanja i preslušavanja pesme na kojoj smo radili krenula je priča o situaciji na muzičkoj sceni (kako svetskoj tako i našoj minijaturnoj srpskoj) gde je P. (naš komšija od ispod) izneo niz strategija koje bi trebalo da dovedu do uspeha jedan novi bend. Pun entuzijazma i želje za priznanjem i uspehom on je potpuno (kao i većina ostalih muzičara/umetnika) zaboravio na suštinu zbog koje neko postaje uspešan. I naterao me je da preciznije formulišem moja razmišljanja povodom celokupne muzičko/industrijske/promotivne situacije.

1. Iluzija zvana internet promocija.

Priča oko interneta je nalik na situaciju u kojoj imate ključ koji može da otvori milijardu vrata. Koja ćete da otvorite? Sigurno nećete da gubite dragoceno vreme na slučajna kliktanja već idete na ona vrata za koja već imate određene informacije. Znači idete onde gde vam je neko (kritičar, mediji, poznanici itd) već sugerisao da treba da idete. Dakle – realno – već nemate mogućnost „slobodnog izbora“ jer niko ne poseduje sve vreme ovog sveta i pravimo selekciju ne bi li što pre došli do zanimljive informacije. Dakle, ko drži ključ? Vi ili centri informacija (sajtovi, kritičari, radio plejliste, poznati koji preporučuju itd)? Uostalom, pogledajte na myspace-u koliko ima bendova koji su već godinama na njemu i potpuno su nepoznati. Selekcija kao jedan od glavnih principa evolucije funkcioniše i na internetu. A selektori su raznorazni i većinom nepouzdani. Ja imam svoje kanale kojima dolazim do zaista kvalitetne muzike – ali ti kanali su i na internetu u maltene ilegalnom modu – „na marginama interneta“.

2. Iluzija zvana sviranje svuda i stalno

Naš komšija P. je pričao o tome kako svuda treba svirati i kako treba cimati svakoga za rukav da bi imao priliku da sviraš. Naveo je kao i jednu od ideja da bi trebalo ići na otvaranja izložbi gde ne poznaješ nikoga i tako da širiš priču o svojoj muzici. Ja lično znam bendove koji su godinama svirali po svakakvim mestima uz desetine koncerata u našem glavnom gradu. Da li znate kome se jedino povećao broj slušaoca na koncertima? Onima koji su u određenom momentu postali medijski IN. Nakon medijskog forsiranja došlo je i do povećanja broja slušalaca. A ne nakon stotinu koncerata svuda i po svaku cenu. Koncerti bi trebalo da budu poseban i ozbiljan događaj a ne prilika da se leče narcisoidni dečiji kompleksi. Kada svirate bez plana i podrške = keša onda se dešava situacija da svirate u očajnim uslovima bez adekvatne opreme. A to znači da je zvuk loš. A to znači da se i vi loše osećate u sopstvenoj koži. A to znači da je efekat koji proizvodite na inače malobrojnu publiku daleko od efekta pozitivne reklame. Koncerti se prave kad postoji interesovanje publike. A ne kada se autori lože sami na sebe.

3. Iluzija zvana „Pravljenje scene“

P. je pričao sa entuzijazmom i o povezivanju muzičara i pravljenju jače scene. U principu nemam ništa protiv povezivanja, ali scena nikada ne može da se planirano „napravi“. Niti se ikad na taj način kreirala neka scena. Ili je ima ili je nema. Ako postoji dovoljan broj kvalitetnih bendova u isto vreme i pritom postoji dovoljan broj urednika,kritičara i publike koji će to da prepoznaju – onda imate preduslov da ONI (a ne autori) nazovu taj talas bendova nekim imenom. Naravno, iza svega mora da stoji pravi kvalitet, a ne isprazna žvaka i želja nekih kritičara. Kod nas ne postoji scena, iako se mnogi trude da je „prepoznaju“. Jednostavno – nema dovoljno autentičnosti i kvaliteta za to. Pritom, oni bendovi i autori koji imaju potencijala za formiranje jedne nove scene često nisu kao takvi prepoznati od strane „kvalifikovane“ javnosti. I samim tim stvaraju daleko od očiju i ušiju šire javnosti.

Rešenje?

Zaista sam fasciniran koliko su stvari naopako postavljene. I sami autori su pod ogromnom presijom marketinških saveta i konzumentske kulture postali opsednuti samoreklamiranjem. Suštinsko pitanje koji svi zanemaruju je šta vi u stvari reklamirate? Koliko je zaista kvalitetna vaša muzika?

Umesto što autori gube dragoceno vreme jureći na sve strane tražeći priliku da povećaju svoju publiku kroz niz (po meni) prilično uzaludnih/nategnutih akcija trebalo bi da se više posvete svom originalnom poslu.

Kada budete počeli da radite svakodnevno na vašim idejama i kada budete spremni na mnogobrojna žrtvovanja zarad muzike kojom se bavite onda možda imate šansu da vaš rad znači i drugima nešto. Sve ostalo je zamazivanje činjenice da autori ustvari nemaju prave pesme. One pesme koje će zaista dodirnuti ljude.

by Kerovođa

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: