Miroslav Savić je proglasio smrt performans umetnosti

5 maj

Real Time Chat Intervju by Kerovođa – deo I

Mislim da je u Beogradu u ovom trenutku skandalozno zasaditi platan.

Miroslav Miša Savić

Mišo, za početak, kaži mi kad si počeo da se interesuješ za performans art?

Od početka, od kako sam se suočio sa istim. a to se sve dešavalo u SKC-u, početkom 70-tih. Meni je to izgledalo kao konačno rešenje pomirenja tehnikalija u različitim umetnostima. Sve imaju neke svoje strukturalne posebnosti koje samo zamagljuju i zatvaraju stvar a ne primiču definitivno zajedničkom poreklu, nekom meta prostoru u mozgu ili u kosmosu. Tada su ga izvodili svi, uglavnom likovni umetnici, ali bitno je bilo da su teme bile intermedijalne i nisu obavezivale na tehničke savršenosti već na suštinu problema. I lepo se uklapalo u muziku.

Misliš da je performans bio logičan nastavak filmske umetnosti u vidu pokušaja objedinjavanja više umetničkih formi?

Pa mislim da je i film tada bio vrlo eksperimentalan i tehnički namerno osiromašen. Estetski se potpuno sve to uklapalo a pojava video formata je takođe snažno uticala na to. Tako se video, koji je tehnički bio alat TV-a, u stvari koristio filmski, kao nemontirana traka – dokument – što je bio trend i u filmu. A već sam pominjao Lori Anderson i njene filmove koji su se morali uživo dorađivati govorom i muzikom.

Da li je ona bila jedan od umetnika koji su odgovarali tvom tadašnjem pristupu performans artu?

I da i ne. Mislim da je bila malo prepatetična ali u svakom slučaju autoritet. Više su mi se dopadali „primitivniji“ likovi, kod nas Raša Todosijević, od stranih Šarlemanj, Palestajn.

Koji su najznačajniji performans radovi koji su obeleželili modernu kulturu – po tebi?

Teško mi je da razdvojim ono što je meni bilo dostupno i blisko od svetskih trendova, to se unekoliko razlikuje, razlikuju se Evropa i Amerika u to vreme ali bilo je zaista neverovatnih primera. U Evropi se više išlo na telesnu komponentu, najradikalniji je bio neki nemac kome sam zaboravio ime koji je sebi odsecao po komad kite i umro je na kraju, više nije imalo šta da se seče. U Austriji su bili čuveni Teatar Misterije i Herman Nič koji su u nekom zamku pravili totalne orgije sa gomilom mesa i krvi  donetih iz klanice i dosta su podsećali na neku sektu.

Amerkanci su bili praktičniji i to što su radili polako je prelazilo u zvaničnu umetnost, u main stream. Lori Anderson je na kraju postala pop a Robert Wilson, koji je takođe bio performer i koga sam gledao u Beogradu postao je  reditelj i scenarista u pozorišnom kontekstu. Radikalniji nisu dugo trajali jer su instistirali na strogim postavkama. Preživeli su samo ovi koji su se adaptirali među koje ubrajam i Marinu Abramović čiji radovi me nisu fascinirali ali jeste njena sposobnost da se nametne i da uspe u svetskim razmerama. Ali to nema veze sa kvalitetom rada, to su neki drugi kvaliteti i to je strašno važno mesto, ne samo u vezi sa našom temom, u svemu iza uspeha ne mora stajati neka velika umetnost i obrnuto.

Ali da li je značajan taj uspeh po tebi i ako jeste zašto?

Pa ne znam, bio bi mi značajan kada bi bio posledica rada i kada bi bio obznanjen od strane drugih koji bi to vrednovali a ne lobiranja. Međutim, svi uspesi za koje znam delo su lobija i to mi je odvratno.

Šta je bila tvoja ideja – cilj – filozofska pozadina zbog koje si se ti bavio performansom?

Ništa posebno, bilo mi je zanimljivo dok je postojala scena za to a ona se ugasila već negde u drugoj polovini 70-tih. Sećam se kako sam se glupo osećao u nekim kasnijim prilikama, kao da je sve palo s Marsa.

Šta si pronašao u performansu kao dobitak za svoju sopstveni umetnički rad?

Intimnost gesta, neobaveznost tehničkog aspekta izvođenja, uslovljenost da sa što manje sredstava postigneš što bolji efekt ali ne kao utisak već efektnost realizacije. „Manje je više“.

Kako si se pripremao za performanse?

Pripreme su morale da se odvijaju u glavi i teoriji rada, a fizičke pripreme samo u slučaju nekih zahtevnih situacija. Kada sam radio u Rimskom bunaru nisam uspeo da realizujem spuštanje onako kako sam želeo jer nisam imao adekvatnu podršku a za to bi trebalo da se pripremam nešto kao za skok padobranom, kako su mi objasnili u nekom paraglajding klubu. Tako da ponekad mora i to da se radi ali mislim da nije suština u tome.

Da li pratiš i danas tu scenu na svetskom nivou i kako ona izgleda u odnosu na same početke i 70-te?

Ne pratim jer verujem da je mrtvo. S vremena na vreme čujem za po neki rad ljudi koje poznajem ali ništa sistematski. Ta je stvar imala smisla samo u vremenu u kojem je nastala isto kao što su i druge umetnosti u to vreme bile drugačije nego danas. Performans je bio nov i samo se u tome razlikovala njegova sudbina. Ostale su umetnosti preživele zahvaljujući dugom trajanju i inerciji i doživele ovo danas, perfomans je mutirao i utopio se u klasične žanrove. On je definitivno promenio sliku umetnosti ali nije preživeo jer je bio nedovoljno velik

Misliš da su i ostale umetnosti „klinički“ mrtve?

Manje – više ali imaju šansu da dožive bolja vremena. Mislim da je važna komponenta performansa bila skandaloznost. Danas je to predmet žute štampe, života uopšte.

II deo intervjua biće objavljen sutra – Ukoliko ste zainteresovani za objavljivanje ovog intervjua i na vašem prostoru imate našu dozvolu da ga slobodno preuzmete.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: